Zašto naučna zajednica treba da podrži besplatno, javno finansirano obrazovanje

Posted on 21/05/2013

0



Ključno je fokusirati se na dostupnost obrazovanja, njegov kvalitet, međuljudske odnose unutar akademske zajednice, produktivnost celokupne naučne zajednice, prosperitet društva i međusobno prožimanje ovih pojmova kako bi se došlo do razumevanja problema i naznačili načini njihovog razrešenja.

Svima dostupno, javno finansirano obrazovanje uključuje čitavo društvo u obrazovni proces.

Obrazovanje je po samoj svojoj definiciji proces promene individue. Za ovaj proces potrebno je vreme. Saseći ga u korenu ili zaustaviti na nekom od nezadovoljavajućih stupnjeva iz razloga što student nije odgajan u dovoljno imućnoj porodici, na šta nije mogao sam uticati, direktan je napad na pravo mladog čoveka da se razvije u celovitu i kompetentnu ličnost koja može produktivno doprineti društvu. Obrazovanje koje je otvoreno za sve otvara neizmerno širi dijapazon mogućnosti za integraciju ljudi različitih profila, talenata i sposobnosti, čiji bi potencijal ostao neiskorišćen, u proces daljeg rada na sebi usavršavanjem njihovih stručnih kompetencija, omogućava kvalitetniju selekciju akademskog kadra i samim tim doprinosi uvećanju njegovog kvaliteta.

Uvođenje tržišne logike u sferu obrazovanja implementacijom Bolonjske deklaracije, s druge strane, drastično srozava njegov kvalitet na nekoliko nivoa. Znanje, koje je tekovina čitave civilizacije i čija se neizmerna vrednost deljenjem, koje omogućuje nadogradnju, uvećava, pretvara se u robu na koju se stavlja cena, i to cena koju ponovo plaćaju roditelji studenata koji su kroz doprinose obrazovanje, koje je javno dobro već platili. Ukoliko student, iako ga društvo još nije osposobilo da mu doprinese na način primeren njegovim sklonostima i sposobnostima, reši da pruzme teret na sebe radeći i studirajući u isto vreme, i ta mu je mogućnost uskraćena uvođenjem obaveznog prisustva predavanjima i vežbama, kao i vremenski fiksiranih predispitnih obaveza, što je motivisano ponovnim naplaćivanjem bodova za iste predmete pod izgovorom da predispitne obaveze nisu ispunjene. Na ovaj način se student konstantno drži u stanju anksioznosti i biva prinuđen da pribegava površnom pristupu gradivu kako bi izbegao prenošenje predmeta u sledeću akademsku godinu. Povećavanjem broja bodova potrebnih za upis na budžet i smanjivanjem broja ispitnih rokova ovaj pritisak se iz godine u godinu povećava. Ovakvim konstantnim pritiskom spolja, guši se unutrašnja motivacija koja proističe iz interesovanja za predmet i razvija radoznalost kao osobinu koja prirodno vodi napretku u znanju. Student se kreće linijom manjeg otpora, njegovo „studiranje” se sve više svodi na memorisanje sadržaja koji je profesor izneo na predavanju, dok je literatura rasparčana tako da ne omogućava uvid u celinu koji je neophodan za razumevanje delova. Student se ne motiviše na samostalan istraživački rad, ne daje mu se prostora za formulisanje i proveru sopstvenih hipoteza, niti mu se ostavlja vremena za razvijanje svojih interesovanja i građenje ličnosti u formativnom periodu. Student se ne uči preuzimanju inicijative i odgovornosti, niti prati sopstveni proces učenja i iz njega izvlači zaključke, zbog čega propušta priliku da napravi kvalitativni skok od đaka koji poslušno obavlja domaće zadatke i recituje zapamćeno kako ka intelektualcu, tako ni ka odraslom čoveku koji će se sutra zauzeti za svoj stav.

Ovakvo stanje stvari unutar akademske zajednice nužno vodi do formiranja nezdravih odnosa unutar nje. Profesori nemaju poštovanja prema studentima, dok studenti profesora vide kao nekog ko ih i muči konstantnim pritiscima i na njihovoj muci profitira koristeći se znanjem kao sredstvom, umesto da unapređivanje njihovog znanja smatra svojim pozivom. S druge strane, među samim studentima uvođenjem rangiranja i rezanjem budžetskih mesta dolazi do rivaliteta umesto kolegijalnosti i saradnje.

Uspešna naučna zajednica mora počivati na saradnji i interdisciplinarnosti. Obrazovanje mora biti javno finansirano kako bi bilo autonomno od upliva privatnog kapitala i tržišne logike, koja ga degradira, sužava opseg delovanja na sve manji broj ljudi i razara iznutra razgrađujući međuljudske odnose na kojima treba da počivaju temelji naučne zajednice, dok favorizuje samo znanja koja su kratkoročno isplativa za nosioce kapitala i krojenjem programa humanističkih nauka promoviše one tendencije koje za slobodu proglašavaju slobodu bogatih da žive na račun ogromne većine stanovništva. Univerzitet je taj koji raspolaže naučnim znanjem i koji je i pozvan i dužan da odbrani svoj kredibilitet u proceni šta doprinosi ostvarenju interesa čitavog društva.

Advertisements